gde me sve to ima

Impresija

Poezija — Autor ivek59 @ 15:05

Bljesak ugasle zvezde

nestvaran kao prah što je postala,

iluzija prve zore postanka,

putuje vasionom,

do dana bez svanuća...

Do dana mraka istine.

  (Dalje)

Nisi uspomena

Poezija — Autor ivek59 @ 17:22
Nestao je  sjaj gorskih jezera,
očiju tvojih.
Prekrile ga  misli o svetu paralelnom
gde ne postoje razlike,
gde telo nema senku,
gde ni siva nijansu nema,
gde bih bio kvant bezlični
koji se može bez bola voleti,
isti kao i svi drugi, 
isti kao bilo ko ili bilo šta.
A ti bi bila uspomena.
 (Dalje)

Dešava se tu pored nas...

Poezija — Autor ivek59 @ 13:08
Ulica moja, duga i široka, zelena,
veliki šor banatski, kojim se izlazi iz varoši,
posrće pod teretom drumskih krstarica.
Topot kopita, zveket praporaca,
kloparanje točkova fijakera po kaldrmi,
ostalo je negde u vremenu.
Pobedile su krstarice.
Par koraka ispred mene poznati hod,
„nemoguće da je ona“- pomislih.
Prošla je pored uličnih pivopija,
nesuđenih političara, ratnika i sveznalica
ispraćena ispranim pogledima,
i na tren stala kod trafike. (Dalje)

Možda

Poezija — Autor ivek59 @ 18:33
Možda je to otrov prvog ujeda,
ili đavo u meni piruje.
Možda ne znam kako ljubav izgleda,
ili anđeo u meni mudruje.

Možda se bojim da srećan budem,
ili ne mogu srce da otvorim.
Možda ne želim da se potpuno predam,
ili se namćorasto svemu protivim.

A, možda sam i u pravu.

Možda si kao mačka radoznala,
ili ništa ne želiš da propustiš.
Možda je žudnja u tebi ljubav nadjačala,
ili stalno od samoće strepiš.

Možda se samo ne možeš obuzdati,
ili silno želiš da se svima dopadneš.
Možda te progoni neka avet prošlosti,
ili si to tada neka druga ti.

A, možda i grešim.

Možda je ovo naše farsa samo,
ili su stare navike suviše jake.
Možda još uvek za nečim tragamo,
ili nam daljina stvara prepreke.

Možda je vreme na našoj strani,
ili će nas ipak razdvojiti.
Možda smo stvarno jedno za drugo stvoreni,
ili smo oboje u velikoj zabludi.

A, možda sve to i nije važno.

I kad sam u pravu, i kad grešim,
srce se neda prevariti
I ne moram svako „možda“ da rešim
jer znam da ti ne mogu odoleti.     


Harlekin

Poezija — Autor ivek59 @ 11:13

Ja sam samo lutak od drveta duda,

istesan od grane sa vrha pale,

čvornovate ,

godova zgusnutih zbog godina loših,

što lepotu pokažu pod rukama tvojim.

  (Dalje)

Šapat

Poezija — Autor ivek59 @ 11:58

Ovo nije od ljudi i stvarnosti,

ova bol je iz dubine moga bića,

nedefinisana, nepoznata,

sa strahom pomešana.

Samo moja noćna mora.

  (Dalje)

Glasna tišina

Poezija — Autor ivek59 @ 14:15

Glasnija od reči noćas je ova tišina.

 

Glasnija od zvukova noći,

od urlika besa ljudi otrovanih alkoholom,

i brujanja konja neobuzdanih

pod haubom stisnutih.

  (Dalje)

Voz

Poezija — Autor ivek59 @ 21:00

Dokle pogled seže i još dalje u beskonačnost,

odlaze mi misli u nepovrat zauvek.

Pritiska me teret vremena, opominje me budućnost,

u stanici života još je jedan voz tek.

 

U njemu su pažnja i dobrota, radost i lepota,

tu je sve što želim, a ja prstom bodem rane žive,

treba mi, sitom, preko hleba pogača,

nikad miran, nikad svoj, orem tuđe njive.

  (Dalje)

Sve je moguće

Poezija — Autor ivek59 @ 19:15

Ponesi osmeh sa lica mog,

neka ti  bude amajlija,

i prstohvat praha čarobnog,

u meni što si stvorila.

Pođi, jedrima punim vere,

noćima vedrim, (Dalje)

Nemiri

Poezija — Autor ivek59 @ 18:03
Bestelesni Svarog - Rod i Usud,
što stvori nebo i sve pod njim,
i vaseljenu celu,
ili, možda, Perun, gospodar groma
i olujnog neba,
dal’ mi oni donose nemire u noćima budnim,
i treptaj iščekivanja,
što trenutak u večnost duži?
Il' su dušu moju slovensku,
što peva i kad voli i kad tuži,
vile biljarice ispunile,
iz kapi rose stvorene,
kad sam za šapatom oblakinja,
krenuo da dugu dohvatim?

Moram li na gradištu nekom 
žrtvu prineti, i to pirom proslaviti,
il' poći preko Vitor planine,
kroz bespuće Žutibora,svete šume,
da pronađem grad Trojanov?
Moram li sve to ispuniti,
i hoće li mi mir doneti?

Nisu to sile nebeske ni bića mitska,
nemire donele,
nego ljubav, prosta, ljudska,
i ne mogu ih sveta mesta umiriti,
jer ljubavi će u meni biti
dok traje ovaj san zemaljski.


Život je...

Poezija, Poezija — Autor ivek59 @ 19:01

Ušao sam kroz vrata na kojima piše „ja“,

u svet već viđen, a nepoznat,

u svet bez vremena,

gde se čuva što je bilo,

i gde je znano uvek drugačije.

Da zavirim u kutak svaki,

da se sklonim od oluja uma,

da saznam to što moram znati.

  (Dalje)

Ehhh...

Poezija — Autor ivek59 @ 13:05
                        Lep i plav, mora da je Dunav samo u Beču,

bio...nekad...

Ipak, nosio je lagani vetar tog dana niz Dunav mirise proleća,

zvuke valcera iz Beča, čardaša iz Pešte,

topot konja sa severa Bačke,

opijao kao dobro sremačko vino,

a Dunav, stvarno, bio lep i plav, tu u Novom Sadu.

Seo sam na klupu kraj nje,

sa knjigom u rukama, za učenje i paradu.

Kao magnetna polja, suprotnih polova,

što se pronađu i pre nego se spoje,

tako smo se mi prepoznali,

okruženi energijom mladosti.

Kroz žamor razgovora prepunog Keja,

razmenjivali smo stidljivo osmehe

i nekim digresijama skrivali želju.

Forzicija je žutila svoje listove, prepune sunca,

po travi se prosuli cvetovi maslačka i krajcarice,

a srce mi je šetalo od ušiju do peta i nazad,

dok je u meni zvonilo kao tiltovi flipera.

Kej je bio prekratak, činilo mi se

kad smo prvi put njime zajedno prošli,

Potražio sam njenu ruku...

Pitala me je zašto da se za ruke držimo,

dok mi je zbunjena svoju pružala.

Posle je tražila moju kud god da krenemo.

Volela je da šeta, šetali smo mnogo...

Dunav je tada stvarno bio lep i plav,tu, u Novom Sadu.

Zagrljeni, gledali smo reku, obučeni u sunce,

i puštali da nas Dunav nosi tamo gde prestaju granice,

gde nebo i more postaju jedno, gde snovi postaju java.

Tamo ćemo živeti, jednom, složili smo se,

i saživeli se u toj slatkoj laži mašte.

Kej je bio prekratak, činilo mi se, i tog zadnjeg dana avgusta,

kad smo njime zadnji put prošli.

Gužva i žamor ljudi na autobuskoj stanici.

Mahala mi je iz prepunog autobusa.

Ruka mi je odmahivala sama.

Njene su oči znale, a ja sam iz njih pročitao,

da se neće vratiti.

Dunav je izgubio plavu boju i postao siv, i moćan, tu u Novom Sadu.

Ostali su zvuci iz daleka, što ih srcem i sad mogu čuti.


Reka vremena

Poezija — Autor ivek59 @ 21:24

 

 

Oko mene staze života,

utabane staze slonova,

po kojima slediš predvodnika

glave spuštene,

ne razmišljaš, ne osećaš,

vidiš zemlju samo

i pregršt trave zgažene.

I, po neka,

velom tajne sakrivena,

svaka u boji drugoj. (Dalje)

Reči

Poezija — Autor ivek59 @ 21:48

U san ću ti doći, prekriću te rečima svu,

nizati šapatom one što voliš najviše,

s njima na usnama, milovaću te  nagu,

dodirima čitati šta ti na telu piše.

 

Otkriću tajnu gde skrivaš strasti,

uzeću slovo „O“ da ga kotrljam nežno po tebi,

dok mu ne dodaš „H“ uzdahom slasti

i poželiš zagrljajem da me imaš u sebi. (Dalje)

Akordi

Poezija — Autor ivek59 @ 15:19

Melodije dalekih letnjih večeri,
sa jadranskih plaža,
kad su dodirnuti obrazi plamteli,
a osećanja ključala u osunčanim telima,
topeći vijuge mozga,
talasale su vazduh oko nas. (Dalje)

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs