gde me sve to ima

24 Sep, 2017

Vetrovi srca

Poezija — Autor ivek59 @ 19:45
Nestajem još od prvog tvog dodira
kad sam udahnuo sve vradžbine mirisne kapi
pažljivo razmazane po kucavicama
staklenim čepom male bočice
sa esencijom blagodeti neostvarenih snova.
Ljubav poražena taštinom, 
godinama krunjena,
sagorevana na tihoj vatri preljube,
ostala je kao jauk u srcu.
posipala si pepeo po žaru svake nežnosti,
svakom poljupcu, svake intime.

Godinama sam gladao sebe samo spolja,
u sedefastom sjaju školjke Nautilusa,
izloženog na polici suvenira izgubljene egzotičnosti, 
što su, davno nekad, trampili dušu za to mesto u izlogu. 
Nestao je i šum mora. Kako i kuda?
Ne znam...
Ostala je samo neizdrživa tišina.

Zboog nje sam otišao da ponovo nađem more,
da čujem šum talasa, i da kraj nekog atola izronim dušu svoju,
vratim boje u život...

Ponovo sam učio kako se prate zvezde,
kako se jedri po uzburkanom moru osećanja,
lutao pomalo...
Prestao sam da nestajem, ali još uvek putujem.

Postoji, kažu, neki svetionik, a iza njega mirna luka...
Samo se treba prepustiti vetrovima srca.  


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs