gde me sve to ima

Zamiriši Srbijo

Poezija — Autor ivek59 @ 14:51
Zamiriši zemljo Srbijo,
zemljo bez granica  
što rodi, što odgaji, 
da te vode,
da ti dika budu,  
mlade ljude,
vredne i učene,
one što pustila si 
da ih vetrovi po svetu raseju.
Zamiriši na toplo ognjište, na vruć hleb.
Zamiriši na budućnost izvesniju,
na obećane slobode,
na decu što treba da se ovde rode.  
Zamiriši na mladost,
na sreću,
zasijaj osmesima...

Upregni košavu, upregni vetrove na jugu, 
severu  i zapadu
pasate i antipasate,
lahore...
vetrove tople i hladne,
da mirise do rasute mladosti raznesu,
da te osete i prepoznaju,
da te prihvate kao budućnost željenu...

Da ti se vrate... 
   


Reč najduža

Poezija — Autor ivek59 @ 13:00
Nije od slogova i slova
nego iz grudi šapat otkucaja,
samo za tebe, najdraža.
Traje , i greje
energijom mimo materje.

Kad si mi sasvim blizu,
kad se uz mene priviješ
i položiš glavu na moje rame...
otkucaji je šapuću kao život, kao priču:
ljubavi...


Vašar

Poezija — Autor ivek59 @ 11:01
U sivilu srebrnog dodira mesečevog  sjaja,
na  prepunom Trgu neprepoznatih duša,
vašar…

Karusel, Hali-gali, ringišpil, točak sreće, gatare…
Tezge za džidža-midže i šarene –laže, 
šibicari, kicoši, đilkoši i džeparoši,
mesto za upucavanje životnih promašaja,
gde  za pet pogođenih zaboraviš na sve ostale,
i dobiješ plišanog medu…
tapkaroši loto dobitaka, vlasnici sajtova  za upoznavanje…
I oni što su došli da im se duše prepoznaju.
 (Dalje)

Nešto

Poezija — Autor ivek59 @ 20:33
Naiđe tako niotkuda,
to nešto,
prožme me svog, 
stegne i drži dugo.
Blokira mi čula,
izludi mi kompase,
traje i ne traži ništa.

Ne volim i ne mrzim,
samo postojim.
I svejedno mi je što po trnju
gazim stopalima bosim,
što me vreme pretiče,
što trošim život kao posmatrač nemi,
ne osećam da sebi bol nanosim.

Od oprosta do zaborava

Poezija — Autor ivek59 @ 10:45
Ne pomažu reči:
izvini...oprosti...zaboravi...
kad one ratničke, jednom,
kao mač poseku.

U stomaku kamen.
U stegnutom srcu, isceđene kapi
gde su reči bol nanele,
kao komadići rubina sa ogrlice pokidane.
U oku kristal gorski, suze zamrznute.
U njima osećanja uhvaćena,
u kristalnoj mreži sputana.

Impresija

Poezija — Autor ivek59 @ 15:05

Bljesak ugasle zvezde

nestvaran kao prah što je postala,

iluzija prve zore postanka,

putuje vasionom,

do dana bez svanuća...

Do dana mraka istine.

  (Dalje)

Nisi uspomena

Poezija — Autor ivek59 @ 17:22
Nestao je  sjaj gorskih jezera,
očiju tvojih.
Prekrile ga  misli o svetu paralelnom
gde ne postoje razlike,
gde telo nema senku,
gde ni siva nijansu nema,
gde bih bio kvant bezlični
koji se može bez bola voleti,
isti kao i svi drugi, 
isti kao bilo ko ili bilo šta.
A ti bi bila uspomena.

Dešava se tu pored nas...

Poezija — Autor ivek59 @ 13:08
Ulica moja, duga i široka, zelena,
veliki šor banatski, kojim se izlazi iz varoši,
posrće pod teretom drumskih krstarica.
Topot kopita, zveket praporaca,
kloparanje točkova fijakera po kaldrmi,
ostalo je negde u vremenu.
Pobedile su krstarice.
Par koraka ispred mene poznati hod,
„nemoguće da je ona“- pomislih.
Prošla je pored uličnih pivopija,
nesuđenih političara, ratnika i sveznalica
ispraćena ispranim pogledima,
i na tren stala kod trafike. (Dalje)

Možda

Poezija — Autor ivek59 @ 18:33
Možda je to otrov prvog ujeda,
ili đavo u meni piruje.
Možda ne znam kako ljubav izgleda,
ili anđeo u meni mudruje.

Možda se bojim da srećan budem,
ili ne mogu srce da otvorim.
Možda ne želim da se potpuno predam,
ili se namćorasto svemu protivim.

A, možda sam i u pravu.

Možda si kao mačka radoznala,
ili ništa ne želiš da propustiš.
Možda je žudnja u tebi ljubav nadjačala,
ili stalno od samoće strepiš.

Možda se samo ne možeš obuzdati,
ili silno želiš da se svima dopadneš.
Možda te progoni neka avet prošlosti,
ili si to tada neka druga ti.

A, možda i grešim.

Možda je ovo naše farsa samo,
ili su stare navike suviše jake.
Možda još uvek za nečim tragamo,
ili nam daljina stvara prepreke.

Možda je vreme na našoj strani,
ili će nas ipak razdvojiti.
Možda smo stvarno jedno za drugo stvoreni,
ili smo oboje u velikoj zabludi.

A, možda sve to i nije važno.

I kad sam u pravu, i kad grešim,
srce se neda prevariti
I ne moram svako „možda“ da rešim
jer znam da ti ne mogu odoleti.     


Harlekin

Poezija — Autor ivek59 @ 11:13

Ja sam samo lutak od drveta duda,

istesan od grane sa vrha pale,

čvornovate ,

godova zgusnutih zbog godina loših,

što lepotu pokažu pod rukama tvojim.

  (Dalje)

Šapat

Poezija — Autor ivek59 @ 11:58

Ovo nije od ljudi i stvarnosti,

ova bol je iz dubine moga bića,

nedefinisana, nepoznata,

sa strahom pomešana.

Samo moja noćna mora.

  (Dalje)

Glasna tišina

Poezija — Autor ivek59 @ 14:15

Glasnija od reči noćas je ova tišina.

 

Glasnija od zvukova noći,

od urlika besa ljudi otrovanih alkoholom,

i brujanja konja neobuzdanih

pod haubom stisnutih.

  (Dalje)

Voz

Poezija — Autor ivek59 @ 21:00

Dokle pogled seže i još dalje u beskonačnost,

odlaze mi misli u nepovrat zauvek.

Pritiska me teret vremena, opominje me budućnost,

u stanici života još je jedan voz tek.

 

U njemu su pažnja i dobrota, radost i lepota,

tu je sve što želim, a ja prstom bodem rane žive,

treba mi, sitom, preko hleba pogača,

nikad miran, nikad svoj, orem tuđe njive.

  (Dalje)

Sve je moguće

Poezija — Autor ivek59 @ 19:15

Ponesi osmeh sa lica mog,

neka ti  bude amajlija,

i prstohvat praha čarobnog,

u meni što si stvorila.

Pođi, jedrima punim vere,

noćima vedrim, (Dalje)

Nemiri

Poezija — Autor ivek59 @ 18:03
Bestelesni Svarog - Rod i Usud,
što stvori nebo i sve pod njim,
i vaseljenu celu,
ili, možda, Perun, gospodar groma
i olujnog neba,
dal’ mi oni donose nemire u noćima budnim,
i treptaj iščekivanja,
što trenutak u večnost duži?
Il' su dušu moju slovensku,
što peva i kad voli i kad tuži,
vile biljarice ispunile,
iz kapi rose stvorene,
kad sam za šapatom oblakinja,
krenuo da dugu dohvatim?

Moram li na gradištu nekom 
žrtvu prineti, i to pirom proslaviti,
il' poći preko Vitor planine,
kroz bespuće Žutibora,svete šume,
da pronađem grad Trojanov?
Moram li sve to ispuniti,
i hoće li mi mir doneti?

Nisu to sile nebeske ni bića mitska,
nemire donele,
nego ljubav, prosta, ljudska,
i ne mogu ih sveta mesta umiriti,
jer ljubavi će u meni biti
dok traje ovaj san zemaljski.


«Prethodni   1 2 3 4  Sledeći»

Powered by blog.rs