gde me sve to ima

Reka vremena

Poezija — Autor ivek59 @ 21:24

 

 

Oko mene staze života,

utabane staze slonova,

po kojima slediš predvodnika

glave spuštene,

ne razmišljaš, ne osećaš,

vidiš zemlju samo

i pregršt trave zgažene.

I, po neka,

velom tajne sakrivena,

svaka u boji drugoj. (Dalje)

Reči

Poezija — Autor ivek59 @ 21:48

U san ću ti doći, prekriću te rečima svu,

nizati šapatom one što voliš najviše,

s njima na usnama, milovaću te  nagu,

dodirima čitati šta ti na telu piše.

 

Otkriću tajnu gde skrivaš strasti,

uzeću slovo „O“ da ga kotrljam nežno po tebi,

dok mu ne dodaš „H“ uzdahom slasti

i poželiš zagrljajem da me imaš u sebi. (Dalje)

Akordi

Poezija — Autor ivek59 @ 15:19

Melodije dalekih letnjih večeri,
sa jadranskih plaža,
kad su dodirnuti obrazi plamteli,
a osećanja ključala u osunčanim telima,
topeći vijuge mozga,
talasale su vazduh oko nas. (Dalje)

DNK

Poezija — Autor ivek59 @ 09:53

Zagledan u tvoj potiljak, isključujem sva čula.

Obavija me tišina svemira, nestaju granice prostora.

Opijen snažnim udisajima, uranjam u mir morskih dubina,

oslobođen misli vezanih za vreme. (Dalje)

Par

Poezija — Autor ivek59 @ 13:46
800x600

Stara klupa u zaboravljenom parku.

Ona i on, bez reči,

zagledani u zapis na kori drveta,

srcem zaokruženim.

Imena njihova davno urezana. 

 

Po rukama im godine posule pege smeđe,

a još im je sjaj u očima

i aura ih sreće okružuje,

kad ruka njegova njenu nađe.

  (Dalje)

Boja crvena

Poezija — Autor ivek59 @ 21:10

U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,

kroz vetrom razvejane oblake,

prelama sunce sjaj svog jutarnjeg osmeha

u raskriljenu šarenu lepezu.  

Budi me crvenom, laganim titrajima,

ritmom tvojih udisaja,

dok se još usnula privijaš uz mene,

topla i u snu, sa sobom pomirena.    

Ležim, ne dišem, da te ne probudim,

kradem od bezdušnog vremena (Dalje)

Da mogu

Poezija — Autor ivek59 @ 15:13

Skinuo bih kožu,

da mogu,

kao odelo iznošeno,

pre nego što šavovi popucaju,

pa na njivi nekoj

strašilo obukao.

 (Dalje)

Neću ti ništa reći...

Poezija — Autor ivek59 @ 17:46

Udahnuh te, u večnosti,

tu, sada, gde su nam se misli srele,

između prošlosti i budućnosti,

refleksom tek rođenog deteta.

Razlivena otkucajima života,

do najsitnijih čestica moga tela,

pronalaziš zapis davne sebe u njima,

i mesto kraj njega da, kao reč pored reči,

ostaviš novi dok se izdahom ne zatvori krug.

Jedan, pa još jedan, do u beskraj.

 (Dalje)

Ono što ne mogu izreći

Poezija — Autor ivek59 @ 11:30

U grlu mi zastanu reči, ne mogu ih izreći,

zabodu se kao kost, tako i zaboli.

Boli praznina koju bi stvorile,

a ja hoću da još traje ono što volim u tebi.

 

Svaka se tvoja pojava može voleti.

Neko sa strane voleće ih sve.

Ja ne mogu.

Ne onu kojom prekrivaš sve što stvarno želiš, (Dalje)

WWW

Poezija — Autor ivek59 @ 11:34

Kad stanem na kamen ludi,

kad mi se noćima ne spava,

kad me neki pogled začudi,

kad se zapitam šta mi si to dešava,

kad mi se putuje, a nemam para...

nekada sam misli u reči točio

i njima praznu ispisivao svesku.

 

Sada, klikom otvaram kibic fenster,

koji gleda kroz mrežu svetsku,

paučinu lepljivu, oko planete razapetu,

što blistavim kapima rose mami

radoznalost večito žednu.

I sve je postalo java, sve je tu u trenu.

 

Sad se po „zidovima“ piše,

sa njih se čita,

po njima se kače slike uspomena,

tu se komentariše

i divi se palcem podignutim,

kao nekad u Areni rimskoj.

 (Dalje)

Misli

Poezija — Autor ivek59 @ 19:36

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što misli mogu.

Da me zarobe.

Da živim, a da ne znam dan kad prođe.

Ni godina.

 

Zbog njih nalazim izgovora hiljadu,

da mora baš tako,

baš kako misli kažu,

i dok glavom o zid ne udarim,

sebi ne dolazim.

 

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena,

zarobljen sam umom, skupljenim,

kao usne pokvašene vinom oporim,

tamo sam gde ne pripadam.

Dok sve u meni bukti, traži istinu,

traži da se borim, da priznam,

da nisam ja to što sada sam,

mislima uljuljkan, žrtvujem slobodu,

na obali sam, 

al’ mi se ne ulazi u vodu.

 

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što sebe mogu,

da zatvorim.

Dok glavom o taj zid ne udarim,

od propuštenog, čvrsto sazidanog,

i umesto zvezda ugledam grafite

istine večite:

žive se trenuci što „sada“ čine

sve drugo je od života skrivanje.

 (Dalje)

Još jedna bura

Poezija — Autor ivek59 @ 08:48

Još jedna se stišava bura.

 

Dolazila je podizana vetrom,

sa ehom pesme sirena morskih

obavijala me neprimetno,

uvlačila se u poru svaku.

Moćnim talasima je danima orgijala,

od najlepših snova pravila moru,

a onda, do bola iskrena, stvarala nove.

Plimom donosila strast sa pučine daleke,

osekom pustoš pravila,

odvlačila barke osećanja

i potapala ih u sebe kao zalogaje,

pa, osnažena, ponovo hvatala vetar.

  (Dalje)

Jutro PD-ijevca

Poezija — Autor ivek59 @ 10:37

 

Decembarsko jutro najavljuje dane zime.

Zubato, lažno, sunce.

Sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice.

Maska bezizražajna.

Između obrva bora duboka.

Par sitnih gde osmeh zalazi u obraze.

Osmeha nema, samo usne stisnute

U očima dve tačke blistave,

dve senke sijalice.

Sjaj bez topline.


Još jedan kalendar čeka reciklaža...

mislim,

dok ubeđujem ruku da je lice moje

i da može da ga brija.

A, iz dubine zvoni na uzbunu,

ponestaje energije iz potrošenih baterija.

 

Potrošene na misli nepotrebne,

preslišavam se...

na potisnuta osećanja,

na reči neizgovorene,

na neispunjena obećanja,

na borbu uzaludnu,

na životne promašaje,

na nadu neosnovanu,

na večito traganje,

na nezadovoljstvo i osećaj krivice,

na žene pogrešne,

na...

sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice, glatko izbrijano,

sada pokazuje emocije.

Krajevi usana mreškaju sitne bore,

prva današnja pobeda dopunila je baterije,

odagnala misli depresivne.

 

Osmehnuh se i izađoh u decembarsko jutro

i sjaj zubatog sunca počeo je da greje.

 


Rodiću se

Poezija — Autor ivek59 @ 16:55

Rodiću se ponovo.

Moram.

Malo me biti neće,

toliko tek da moje bube pronađu neku glavu drugu,

pa da slobodan pustim misli gde im je volja.

 

Rodiću se u leto,

večeri jedne,

kad sunce bude veliko i crveno,

kad počne da raste sve u proleće začeto,

da i ja sa plodovima do jeseni sazrim,

pa, kao soba, od dunja sa ormara,

da mi zima zamiriše iz srca punog života.

  (Dalje)

Don Kihot

Poezija — Autor ivek59 @ 23:26

Smoren slikama i monotonim zvukom,

u bestežinskim dubinama dremeža,

obuzima me osećaj onaj, da mogu sve,

kao kad za nešto veliki razlog imam,

pretvorim se u nekog junaka,

i sav sam tajna neka.

 

Zaboravim na vreme,

u osmeh se obučem

i za ljubav svoje Dulsineje,

sa iskrama sreće u očima,

uskočim u oklop Don Kihota

pa na leđima Rosinante,

krenem u boj protiv vetrenjača,

ovdašnjeg mraka.

 

U čudu se mimoilazim sa ljudima u istom oklopu Don Kihota,

što izranjaju iz mraka sa slomljenim kopljima,

zarđalih oklopa,

zaprljanih marama svojih Dulsineja

Tumaraju bezvoljni i zbunjeni,

a jedan za drugog kao da ne postoje.

 

Izgubih osmeh, ostadoh go,

zgasle mi iskre u očima.

 

Ponovo zvuk, ponovo slike,

prognoza vremena na kraju dnevnika.

Ništa se promenilo nije, napolju je mrak što traje.

 

Možda bih trebao da promenim junaka,

kad ovom već ne ide,

da sanjam, na primer Kraljevića Marka,

pa da se u kafani skupimo i pošteno napijemo,

jer pijane baš nas briga koje je doba dana,

da li sunce sija ili je tama.

 

Ili, da ipak ostanem budan još malo,

i nekako udarim u to zvono iznad Srbije,

da se probude svi kojima je do svetlosti stalo.

 

 (Dalje)

Powered by blog.rs