gde me sve to ima

Ušao sam kroz vrata na kojima piše „ja“,

u svet već viđen, a nepoznat,

u svet bez vremena,

gde se čuva što je bilo,

i gde je znano uvek drugačije.

Da zavirim u kutak svaki,

da se sklonim od oluja uma,

da saznam to što moram znati.

  (Dalje)

bio...nekad...

Ipak, nosio je lagani vetar tog dana niz Dunav mirise proleća,

zvuke valcera iz Beča, čardaša iz Pešte,

topot konja sa severa Bačke,

opijao kao dobro sremačko vino,

a Dunav, stvarno, bio lep i plav, tu u Novom Sadu.

Seo sam na klupu kraj nje,

sa knjigom u rukama, za učenje i paradu.

Kao magnetna polja, suprotnih polova,

što se pronađu i pre nego se spoje,

tako smo se mi prepoznali,

okruženi energijom mladosti.

Kroz žamor razgovora prepunog Keja,

razmenjivali smo stidljivo osmehe

i nekim digresijama skrivali želju.

Forzicija je žutila svoje listove, prepune sunca,

po travi se prosuli cvetovi maslačka i krajcarice,

a srce mi je šetalo od ušiju do peta i nazad,

dok je u meni zvonilo kao tiltovi flipera.

Kej je bio prekratak, činilo mi se

kad smo prvi put njime zajedno prošli,

Potražio sam njenu ruku...

Pitala me je zašto da se za ruke držimo,

dok mi je zbunjena svoju pružala.

Posle je tražila moju kud god da krenemo.

Volela je da šeta, šetali smo mnogo...

Dunav je tada stvarno bio lep i plav,tu, u Novom Sadu.

Zagrljeni, gledali smo reku, obučeni u sunce,

i puštali da nas Dunav nosi tamo gde prestaju granice,

gde nebo i more postaju jedno, gde snovi postaju java.

Tamo ćemo živeti, jednom, složili smo se,

i saživeli se u toj slatkoj laži mašte.

Kej je bio prekratak, činilo mi se, i tog zadnjeg dana avgusta,

kad smo njime zadnji put prošli.

Gužva i žamor ljudi na autobuskoj stanici.

Mahala mi je iz prepunog autobusa.

Ruka mi je odmahivala sama.

Njene su oči znale, a ja sam iz njih pročitao,

da se neće vratiti.

Dunav je izgubio plavu boju i postao siv, i moćan, tu u Novom Sadu.

Ostali su zvuci iz daleka, što ih srcem i sad mogu čuti.

Oko mene staze života,

utabane staze slonova,

po kojima slediš predvodnika

glave spuštene,

ne razmišljaš, ne osećaš,

vidiš zemlju samo

i pregršt trave zgažene.

I, po neka,

velom tajne sakrivena,

svaka u boji drugoj. (Dalje)

U san ću ti doći, prekriću te rečima svu,

nizati šapatom one što voliš najviše,

s njima na usnama, milovaću te  nagu,

dodirima čitati šta ti na telu piše.

Otkriću tajnu gde skrivaš strasti,

uzeću slovo „O“ da ga kotrljam nežno po tebi,

dok mu ne dodaš „H“ uzdahom slasti

i poželiš zagrljajem da me imaš u sebi. (Dalje)

Melodije dalekih letnjih večeri,
sa jadranskih plaža,
kad su dodirnuti obrazi plamteli,
a osećanja ključala u osunčanim telima,
topeći vijuge mozga,
talasale su vazduh oko nas. (Dalje)

Zagledan u tvoj potiljak, isključujem sva čula.

Obavija me tišina svemira, nestaju granice prostora.

Opijen snažnim udisajima, uranjam u mir morskih dubina,

oslobođen misli vezanih za vreme. (Dalje)

Stara klupa u zaboravljenom parku.

Ona i on, bez reči,

zagledani u zapis na kori drveta,

srcem zaokruženim.

Imena njihova davno urezana. 

Po rukama im godine posule pege smeđe,

a još im je sjaj u očima

i aura ih sreće okružuje,

kad ruka njegova njenu nađe.

  (Dalje)

U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,

kroz vetrom razvejane oblake,

prelama sunce sjaj svog jutarnjeg osmeha

u raskriljenu šarenu lepezu.  

Budi me crvenom, laganim titrajima,

ritmom tvojih udisaja,

dok se još usnula privijaš uz mene,

topla i u snu, sa sobom pomirena.    

Ležim, ne dišem, da te ne probudim,

kradem od bezdušnog vremena (Dalje)

Skinuo bih kožu,

da mogu,

kao odelo iznošeno,

pre nego što šavovi popucaju,

pa na njivi nekoj

strašilo obukao.

 (Dalje)

Udahnuh te, u večnosti,

tu, sada, gde su nam se misli srele,

između prošlosti i budućnosti,

refleksom tek rođenog deteta.

Razlivena otkucajima života,

do najsitnijih čestica moga tela,

pronalaziš zapis davne sebe u njima,

i mesto kraj njega da, kao reč pored reči,

ostaviš novi dok se izdahom ne zatvori krug.

Jedan, pa još jedan, do u beskraj.

 (Dalje)

U grlu mi zastanu reči, ne mogu ih izreći,

zabodu se kao kost, tako i zaboli.

Boli praznina koju bi stvorile,

a ja hoću da još traje ono što volim u tebi.

Svaka se tvoja pojava može voleti.

Neko sa strane voleće ih sve.

Ja ne mogu.

Ne onu kojom prekrivaš sve što stvarno želiš, (Dalje)

Kad stanem na kamen ludi,

kad mi se noćima ne spava,

kad me neki pogled začudi,

kad se zapitam šta mi si to dešava,

kad mi se putuje, a nemam para...

nekada sam misli u reči točio

i njima praznu ispisivao svesku.

Sada, klikom otvaram kibic fenster,

koji gleda kroz mrežu svetsku,

paučinu lepljivu, oko planete razapetu,

što blistavim kapima rose mami

radoznalost večito žednu.

I sve je postalo java, sve je tu u trenu.

Sad se po „zidovima“ piše,

sa njih se čita,

po njima se kače slike uspomena,

tu se komentariše

i divi se palcem podignutim,

kao nekad u Areni rimskoj.

 (Dalje)

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što misli mogu.

Da me zarobe.

Da živim, a da ne znam dan kad prođe.

Ni godina.

Zbog njih nalazim izgovora hiljadu,

da mora baš tako,

baš kako misli kažu,

i dok glavom o zid ne udarim,

sebi ne dolazim.

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena,

zarobljen sam umom, skupljenim,

kao usne pokvašene vinom oporim,

tamo sam gde ne pripadam.

Dok sve u meni bukti, traži istinu,

traži da se borim, da priznam,

da nisam ja to što sada sam,

mislima uljuljkan, žrtvujem slobodu,

na obali sam, 

al’ mi se ne ulazi u vodu.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što sebe mogu,

da zatvorim.

Dok glavom o taj zid ne udarim,

od propuštenog, čvrsto sazidanog,

i umesto zvezda ugledam grafite

istine večite:

žive se trenuci što „sada“ čine

sve drugo je od života skrivanje.

Još jedna se stišava bura.

 

Dolazila je podizana vetrom,

sa ehom pesme sirena morskih

obavijala me neprimetno,

uvlačila se u poru svaku.

Moćnim talasima je danima orgijala,

od najlepših snova pravila moru,

a onda, do bola iskrena, stvarala nove.

Plimom donosila strast sa pučine daleke,

osekom pustoš pravila,

odvlačila barke osećanja

i potapala ih u sebe kao zalogaje,

pa, osnažena, ponovo hvatala vetar.

  (Dalje)

 

Decembarsko jutro najavljuje dane zime.

Zubato, lažno, sunce.

Sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice.

Maska bezizražajna.

Između obrva bora duboka.

Par sitnih gde osmeh zalazi u obraze.

Osmeha nema, samo usne stisnute

U očima dve tačke blistave,

dve senke sijalice.

Sjaj bez topline.

Još jedan kalendar čeka reciklaža...

mislim,

dok ubeđujem ruku da je lice moje

i da može da ga brija.

A, iz dubine zvoni na uzbunu,

ponestaje energije iz potrošenih baterija.

 

Potrošene na misli nepotrebne,

preslišavam se...

na potisnuta osećanja,

na reči neizgovorene,

na neispunjena obećanja,

na borbu uzaludnu,

na životne promašaje,

na nadu neosnovanu,

na večito traganje,

na nezadovoljstvo i osećaj krivice,

na žene pogrešne,

na...

sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice, glatko izbrijano,

sada pokazuje emocije.

Krajevi usana mreškaju sitne bore,

prva današnja pobeda dopunila je baterije,

odagnala misli depresivne.

 

Osmehnuh se i izađoh u decembarsko jutro

i sjaj zubatog sunca počeo je da greje.