gde me sve to ima

Don Kihot

Poezija — Autor ivek59 @ 23:26

Smoren slikama i monotonim zvukom,

u bestežinskim dubinama dremeža,

obuzima me osećaj onaj, da mogu sve,

kao kad za nešto veliki razlog imam,

pretvorim se u nekog junaka,

i sav sam tajna neka.

 

Zaboravim na vreme,

u osmeh se obučem

i za ljubav svoje Dulsineje,

sa iskrama sreće u očima,

uskočim u oklop Don Kihota

pa na leđima Rosinante,

krenem u boj protiv vetrenjača,

ovdašnjeg mraka.

 

U čudu se mimoilazim sa ljudima u istom oklopu Don Kihota,

što izranjaju iz mraka sa slomljenim kopljima,

zarđalih oklopa,

zaprljanih marama svojih Dulsineja

Tumaraju bezvoljni i zbunjeni,

a jedan za drugog kao da ne postoje.

 

Izgubih osmeh, ostadoh go,

zgasle mi iskre u očima.

 

Ponovo zvuk, ponovo slike,

prognoza vremena na kraju dnevnika.

Ništa se promenilo nije, napolju je mrak što traje.

 

Možda bih trebao da promenim junaka,

kad ovom već ne ide,

da sanjam, na primer Kraljevića Marka,

pa da se u kafani skupimo i pošteno napijemo,

jer pijane baš nas briga koje je doba dana,

da li sunce sija ili je tama.

 

Ili, da ipak ostanem budan još malo,

i nekako udarim u to zvono iznad Srbije,

da se probude svi kojima je do svetlosti stalo.

 

 (Dalje)

Powered by blog.rs