gde me sve to ima

Razmena

Poezija — Autor ivek59 @ 20:58
Menjam kamenčiće za školjke.
Uzmi koliko misliš da vredi tvoja školjka,
Ja ću uvek biti u dobitku,
jer tu školjku želim više nego ti,
odričeš je se, ne treba ti.
Vratiću je u more među kamenčiće,
zablistaće srećom jer tu pripada
i takva biće neprocenjiva.   
 (Dalje)

Tajna Hilandara

Poezija — Autor ivek59 @ 15:00
Usudim se, kad sam najhrabriji, pomislih, 
a istina je onda kad  mi treba najviše, mir božiji
i još više ovaj svetovni, obični ljudski,
mir sa samim sobom.
Usudim se pogledati , usudim se spustiti u sebe, 
pronaći dušu svoju.  
A u njoj je svega što čovek kroz život pokupi ,
sve radosti i sve tuge, svi nemiri i sve bure 
i tajna što sve to miri.

Pesma dečaka sa malenom gitarom

Poezija — Autor ivek59 @ 12:44
Sve se utišalo , umirilo , stalo,
samo se čula anđeoska pesma dečaka,
i zvuk njegove malene gitare.
Ljudi su stajali oko njega otvorenih ustiju,
u čudnim položajima tela, zatečeni…

Jedno od onih jutara

Poezija — Autor ivek59 @ 00:40
Prohladno decembarsko jutro.
Dim zapeljene cigarete u grudima, 
u srcu, komadići leda…
tope se u očima.
Dvorište opkoljeno zidovima,
kao zatvorski krug…
Prljavo bela garaža ,
nedostaje joj cigla na zabatu,
oluci do pola ofarbani ,
biljke što traže negu ,
a nekim čudom rastu same.
Imao sam san…

Sada gledam u teške oblake jave,
što ne znaju šta će iz njih pasti,
Hladna decembarska kiša 
Ili nežne bele pahulje.
A meni je svejedno.
Ne razlikujem dan od noći.
Život je kao i ova cigareta,
jednom zapaljenoj ostaje joj da gori,
da pruži užitak, da zadovolji potrebu,
da stvori zavisnost 
i da nekom ne bude po volji
što baš tu gori , baš se tu dimi.     

Svi smo mi od iste mustere ,
samo su nam dezeni različiti.
Neki su u korak sa modom ,
neki  traju u nekom svom vremenu,
a neki su u raskoraku.
Pripadamo nekoj od tih grupa…
Ali se pronalazimo
po  teksturi i finim valerima.
Kad oni nestanu, 
zbog navike, zbog taštine,
kad pustimo da izblede
jer ih nismo negovali,
napuštaju nas, napuštamo,
drage osobe sa kojima smo sretni bili
zbog tekstura i zbog svetlosti koju smo delili.

Polako, neprimetno, ostajemo sami.
Samoća je za neke odabir,
a nekome sudbina.
Nema veze da li pored sebe imaš nekoga , ili ne.

I sutra ću ujutru zapaliti cigaretu.
Biće lepo sunčano decembarsko jutro,
a po njemu i dan.
Dvorište će biti vrt najlepši,
biljke će mi šaputati pre nego što padnu u zimski san.
Ja ću im uzvratiti dodirom tople šake,
a u njoj je sve što im treba, svi prelivi svetlosti. 
Naći ću svoj san, 
tamo gde ga je izgubila neprospavana noć,
tamo gde ga je sakrilo ovo prohladno jutro…
Još je u meni  udahnutog života. 

Okači ću purpurnu  sjajnu kuglu ,
zlatnim nitima o nežnu granu Božićne jelke,
i sretan gledati kako krivi moj lik u smešne grimase,
u jedan veiki razvučeni osmeh.
 


Banatska priča

Poezija — Autor ivek59 @ 14:33
Kada me pundravci  pokrenu
da bacim pogled na okolinu
popnem se na hoklicu običnu,
da osmotrim šta se dešava 
u Bašaidu, Kikindi i Mokrinu,
Melencima i Elemiru,
Tarašu i Aradcu.
Ili na nekoj drugoj strani:
u Belom Blatu, Ečki i Stajićevu,
Lukinom Selu Ili u Mihajlovu.

Jedno letnje veče

Poezija — Autor ivek59 @ 18:39
Užaren sunčev krug  nestaje iza linije horizonta,
za njim se lenjo razvlači  zakasnela letnja noć. 
Sa večitim nemirom u sebi,
u nečujnom saglasju sa otkucajima srca,
sedim umoran od lutanja,
na još toplom stepeniku.
Gorki ukus hladnog piva klizi mi niz grlo,
udara gorčinom na gorčinu. 

Noć punog meseca

Poezija — Autor ivek59 @ 20:24
Da li si ikad pomislila
da u noćima punog meseca,
u noćima kao što je ova,
urlik strašne izmaštane zveri, 
nije urlik gladi, ni urlik žeđi,
nije urlik besa,
nego urlik nepodeljene ljubavi,
nepodeljene strasti?

Zvezda koja, možda, to nije

Poezija — Autor ivek59 @ 19:25
Večeras sam ponovo video zvezdu
koja to nije.
Zvezde se ne kreću, ubeđuje oko mozak.

Tačka fokusirane svetlosti,
dopusti mi da je vidim na trenutak,
pa napravi par pokrerta kao da maše,
kao da me pozdravlja
i nestane.

Možda želi prijatelja?

Zimski san

Poezija — Autor ivek59 @ 14:54
Večeri  jedne padao sam krupnim,  mekim pahuljama,
pokrio staze i puteve…
Travu u dvorištu tvom, još zelenu.
Zadržao se na krovu, na žicama, 
na granama pravio gnezdo pticama,
što su propustile seobu jesenju.
A onda sitan, sitan, sipio, sipio do jutra…

Žaba

Poezija — Autor ivek59 @ 10:28
Hoće napolje, iz mene,
tuđa žaba krastača,
što je progutah jednag jutra,
sluđen i ubeđen da je moja.
 
Ja hoću svoju, 
da je progutam, da je svarim.
Ne pitam koliko će da traje,
predugo je već odavno.

Bio sam tamo

Poezija — Autor ivek59 @ 12:11
Bio sam tamo, u Svetilištu ljubavi.
Svetilištu bez obeležja , Svetilištu  ni na nebu ni na zemlji,
Svetilištu za poneti.

Bio sam tamo, u Svetilištu što se bilo gde i bilo kad može stvoriti,
od kapije otvorene sudbinom od oltara ljubavi  i ikonostasa
onoga što se pamti.

Vetrovi srca

Poezija — Autor ivek59 @ 19:45
Nestajem još od prvog tvog dodira
kad sam udahnuo sve vradžbine mirisne kapi
pažljivo razmazane po kucavicama
staklenim čepom male bočice
sa esencijom blagodeti neostvarenih snova.
Ljubav poražena taštinom, 
godinama krunjena,
sagorevana na tihoj vatri preljube,
ostala je kao jauk u srcu.
posipala si pepeo po žaru svake nežnosti,
svakom poljupcu, svake intime.

Cvet života

Poezija — Autor ivek59 @ 12:04
Ne, nemoj da mi kvariš krugove ! Jer to samo ti sad možeš.
Ranjivi su iznutra…

U njima su sva moja življenja, u tim laganim preklopima
od kojih nastaju latice  cveta života,
sažetak mudrosti, ludosti, tuge i radosti, uspeha i promašaja...
U njima smo i mi, u njima si još uvek i ti.

Zamiriši Srbijo

Poezija — Autor ivek59 @ 14:51
Zamiriši zemljo Srbijo,
zemljo bez granica  
što rodi, što odgaji, 
da te vode,
da ti dika budu,  
mlade ljude,
vredne i učene,
one što pustila si 
da ih vetrovi po svetu raseju.
Zamiriši na toplo ognjište, na vruć hleb.
Zamiriši na budućnost izvesniju,
na obećane slobode,
na decu što treba da se ovde rode.  
Zamiriši na mladost,
na sreću,
zasijaj osmesima...

Upregni košavu, upregni vetrove na jugu, 
severu  i zapadu
pasate i antipasate,
lahore...
vetrove tople i hladne,
da mirise do rasute mladosti raznesu,
da te osete i prepoznaju,
da te prihvate kao budućnost željenu...

Da ti se vrate... 
   


Reč najduža

Poezija — Autor ivek59 @ 13:00
Nije od slogova i slova
nego iz grudi šapat otkucaja,
samo za tebe, najdraža.
Traje , i greje
energijom mimo materje.

Kad si mi sasvim blizu,
kad se uz mene priviješ
i položiš glavu na moje rame...
otkucaji je šapuću kao život, kao priču:
ljubavi...


1 2 3 4  Sledeći»

Powered by blog.rs