gde me sve to ima

S proleća

Poezija — Autor ivek59 @ 20:47
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Baš kad se cvetovi jorgovana raspucaju

i slatki bagrenac zamiriše,

neki me nestašci s večeri poteraju,

i ništa me u kući ne zadrži više.

 

To u meni uzavru uspomene

mirisima proleća zapisane,

na ljubavi željene neostvarene,

na bezbrižno provedene dane.

 

Prođem tada poznatim stazama,

premerim koracima drage mi ulice,

proverim sjaj zvezdama,

i pustim da kroz mene teku emocije. 

 

Znam da će me sada dočekati

pogleda stroga što se vraćam prošlosti,

ipak, ja ću još jednu letnju kišu sačekati,

pa se mokar, bos i srećan vratiti stvarnosti.

 (Dalje)

Ćutanje

Poezija — Autor ivek59 @ 16:58

Sjaj prvog sunčevog zraka iscrtava ti lice,

podiže ti krajeve usana, otvara te,

kao što cvetu otvara latice.

Već spremne, plavičaste trube ladolaža

osluškuju tišinu biserne zore.

Ćutimo.

 

Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,

a ja u mislima listam slojeve nezaborava.

Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,

neprospavane noći i najlepše snove.

Reči što duboko prodiru,

i kad udere da zaboli, i kad nežno dodirnu.

Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,

znam da ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.

I ćutimo.

 

Sasvim obasjanu dodajem te u nezaborav.

Prekrivam lepotom nestvarnom

istinu prožetu, utkanu:

da ptica si ranjenih krila

što odlazi kad rane zarastu,

a ja ću po mojima pamtiti (Dalje)

U meni ostaće

Poezija — Autor ivek59 @ 17:58
Kad mi dobro ide,
i kad se Suncu radujem
od kad se probudi,
pa dok, rumeno,
snove ne ponudi,
i kad me sreća preplavi,
proći će znam,
al u meni ostaće.
 
Kad me život iskušava,
i kad jedva iznad horizonta virim,
kad se navuku oblaci crni,
i kad me tuga savlada,
proći će znam,
al’ u meni ostaće.
 
Kad mi u snove dođeš,
toliko stvarna
da te dodirnuti mogu,
kad dah tvoj na licu osetim,
i kad tvoj šapat čujem u snu,
proći će znam,
al u meni ostaće.
 
Kad si pored mene,
i kad mi ruku pružiš,
kad se ogledam u oku tvom,
i kad me milinom svog ispuniš,
dodirom samo,
strepim, proći će
iako u meni ostaće.

Martovsko sunce

Poezija — Autor ivek59 @ 00:03

Igraju se sa nama, vode nas u zagrljaj,
ti zraci sunca što ne peku , a greju.
Pokazuju svoju moć, pretvaraju nas u osećaj,
postajemo jedno, kao da žele, kao da znaju.
 
Trajalo je za koliko oka treptaj, ili mi se čini,
vreme je stalo, samo otkucaji sca i mir.
Prepuni topline sa izvora života, zagrljeni,
ostajemo nemi, a tela nam pamte svaki dodir.

Oči

Poezija — Autor ivek59 @ 07:59

Duša zatrovana mirisom “Kalesh”-a,
kreće se unazad spiralom života,
beskrajnim putem nedodira
do mračnih dubina bezizlaza.
 
Žar neostvarenja topi me polako,
vezanog žudnjom za litice tuđeg greha,
nad rekom ljubomore i tihog ludila.
Razlivam se po dnu.
  (Dalje)

Slika 2

Poezija — Autor ivek59 @ 12:03

Zujanje pčela, i cvrkut ptica, daleki lavež,

sve je tišina posle noćne svirke šlepera

po poklopcima šahtova kanalizacije.

Soba mi je postala pretesna,

i sad udišem svežinu jutarnjeg vazduha

što se podiže sa orošene livade,

na granici prirode i civilizacije,

pred širinom banatske ravnice.

 

Kao u kugli od stakla,

iz najtoplijih uspomena detinjstva,

iznad mene, ispod svoda plavog,

lebde velike grudve pamuka,

a senke im plove zelenim morem,

što se vetrom zatalasano suncu raduje,

prelaze preko plameno crvenih ogumaka,

nedovoljno tamne da umanje sjaj procvalih bulki.

 

Oči mi pune boja, i celim osećam bićem

tu ljubav bezbrojnih nijansi zelene,

i kraljevsko plavog neba,

dok razmenjuju dodire  daleko od mene,

gde i pogled već posustaje,

i znam da ću baš ovde pokloniti sebi ovaj dan. (Dalje)

Konekcija

Poezija — Autor ivek59 @ 06:52

Iskrio je magični dodir naših aura,

onog beskonačnog trena kad smo se osetili.

Na kratko je samo to more ljuljala bura,

jer smo silama savesti popustili.

 (Dalje)

Slika 1

Poezija — Autor ivek59 @ 17:06
Prolaze pored mene reklame i znaci
dok zagledam kroz musavo staklo autobusa.
Nepregledna slatina gubi se u izmaglici,
preseca je pruga na kojoj vozova nema.
 (Dalje)

Gde me to još ima

Poezija — Autor ivek59 @ 17:50
                                                Razviću velika jedra mašte,

i krenuti od zvezde do zvezde,

da obiđem sve planete

gde mogu da cvetaju bašte.

Na nekoj smo opet svi,

samo neki drugi mi, ili,

možda oni pravi.

  (Dalje)

«Prethodni   1 2 3 4

Powered by blog.rs