gde me sve to ima

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što misli mogu.

Da me zarobe.

Da živim, a da ne znam dan kad prođe.

Ni godina.

Zbog njih nalazim izgovora hiljadu,

da mora baš tako,

baš kako misli kažu,

i dok glavom o zid ne udarim,

sebi ne dolazim.

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena,

zarobljen sam umom, skupljenim,

kao usne pokvašene vinom oporim,

tamo sam gde ne pripadam.

Dok sve u meni bukti, traži istinu,

traži da se borim, da priznam,

da nisam ja to što sada sam,

mislima uljuljkan, žrtvujem slobodu,

na obali sam, 

al’ mi se ne ulazi u vodu.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što sebe mogu,

da zatvorim.

Dok glavom o taj zid ne udarim,

od propuštenog, čvrsto sazidanog,

i umesto zvezda ugledam grafite

istine večite:

žive se trenuci što „sada“ čine

sve drugo je od života skrivanje.