gde me sve to ima

Oko mene staze života,

utabane staze slonova,

po kojima slediš predvodnika

glave spuštene,

ne razmišljaš, ne osećaš,

vidiš zemlju samo

i pregršt trave zgažene.

I, po neka,

velom tajne sakrivena,

svaka u boji drugoj.

Sve počinju i završavaju se,

na izvoru reke vremena.

Reke moćne, što ne prašta greške

i ne vraća propušteno,

što dolazi iz dubina prošlosti,

prolazi kroz stene uspomena,

izvire, vidljiva u trenutku samo,

zbog svega što nosi,

pitka i gorka u isto vreme,

i nestaje u magli budućnosti.

Povezujem oči maramom mekom

kroz život ceo osećanjima tkanom,

mudrošću iskustva porubljenom,

srmom strasti prožetom,

što pod toplinom prstiju tek, boje dobije.

Povezujem ih svojim velom tajne.

Neka drugim čulima, sada,

prodrem kroz belinu magle,

i pronađem stazu pravu,

gde pogled do horizonta dopire,

na kojoj te srce vuče napred,

gde će topli prsti

razliti niti u bezbroj boja,

i reka vremena postati manje gorka.