gde me sve to ima

05 Apr, 2015

DNK

Poezija — Autor ivek59 @ 09:53

Zagledan u tvoj potiljak, isključujem sva čula.

Obavija me tišina svemira, nestaju granice prostora.

Opijen snažnim udisajima, uranjam u mir morskih dubina,

oslobođen misli vezanih za vreme.

Vođen ritmom u kiku upletenih molekula,

privučenih iz bezbroja u tajnu postojanja,

čvrsto spojenih drhtajima istim,

otkrivam tajnu svog življenja.

 

Na dlanovima urezan podsetnik sudbine,

više nisu samo linije pregiba.

Do vreline zagrejanim, široko otvorenim,

prelazim njima po tvojim golim leđima.

Obojenim tragom, tetoviraju zapise sudbine na glatkoj koži,

vezuju tvoju i moju pletenicu molekula u tajnu novu,

u nove, drugačije, drhtaje, jednostavne lepote sjedinjenja.

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs