gde me sve to ima

Ušao sam kroz vrata na kojima piše „ja“,

u svet već viđen, a nepoznat,

u svet bez vremena,

gde se čuva što je bilo,

i gde je znano uvek drugačije.

Da zavirim u kutak svaki,

da se sklonim od oluja uma,

da saznam to što moram znati.

 

Kao da je bila tu, da me dočeka,

pahulja, nežna, krhka, neponovljiva,

na topli mi pade dlan,

u suzu se pretvori,

i reče tiho jezikom nemuštim:

„do sada sam bila san“.

Pa sa dlana na vlat trave sklizne,

da rosa postane.

 

One trave što miriše na bezbrižnost,

po kojoj se lopta tako lepo kotrlja,

onoj mekoj na kojoj se dangubi,

i najlepše sanja,

dok gledamo u nebo na leđa izvrnuti.

 

Pojaviše se i likovi svakojaki:

sedi starci i kafanski boemi,

dvorske lude i ulični svirači,

ini što žive onako kako vole,

i oni što su odabire propustili,

kao da su se u snu šetali

i neku mudrost u sebi nosili.

Priđoh da ih pitam:

dal’ je to što žive život njihov,

i znaju li da su baš tu, u njemu?

Oćutaše mudro,

ni reč nisu prozborili,

i nestaše, kao što se pojaviše.

 

Nestala je i kap rose sa vlati trave.

Podiglo je sunce u visine

da se tamo u pahulju pretvori,

da opet san postane.

 

„Do sada sam bila san“.

Ostadoše samo reči jezika nemuštog.

I to je ono što treba da znam:

da je život san, čaroban san,

trenutka svakog iznova sanjan,

nedosanjan.

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4