gde me sve to ima

U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,

kroz vetrom razvejane oblake,

prelama sunce sjaj svog jutarnjeg osmeha

u raskriljenu šarenu lepezu.  

Budi me crvenom, laganim titrajima,

ritmom tvojih udisaja,

dok se još usnula privijaš uz mene,

topla i u snu, sa sobom pomirena.    

Ležim, ne dišem, da te ne probudim,

kradem od bezdušnog vremena

još koji otkucaj sreće.

Čim oči otvoriš sve će postati plavo.

„Ja moram dalje“... šapnula si sinoć,

a još ti je ljubav u očima, i senka tuge.

Znam da mora tako,

da mi nema druge.

Došla si na krilima vetra, i pala po meni,

kao po prašini topla letnja kiša.

Tako sam te, žedan, i upijao

tako si me rasutog i natapala,

dok ponovo nisam postao zemlja.

A onda je opet dunuo vetar, 

pomešao žutu i zelenu iz sunčevog zraka,

i njima prekrio crvenu u tvom srcu.

Zato će ovo jutro, kad oči otvoriš, biti plavo.

A ja ću opet prašina postati i čekati toplu kišu,

i neku novu boju crvenu, vetrom donešenu.