Bogat sam.

Otkada sam tebe sreo,

srce mi ljubavlju nabubrilo,

puno je kao šipak zreo.

Bodljama se više ne brani od života

ruža trnovita,

u koju sam sebe pretvorio.

Cveta u bojama sreće,

kad na prstima, bosonoga,

skupljaš nektar duše moje.

  (Dalje)

Ušao sam kroz vrata na kojima piše „ja“,

u svet već viđen, a nepoznat,

u svet bez vremena,

gde se čuva što je bilo,

i gde je znano uvek drugačije.

Da zavirim u kutak svaki,

da se sklonim od oluja uma,

da saznam to što moram znati.

  (Dalje)

Zeleno sunce zalazi u zelenom jezeru oka tvoga.

Skidam sa zelenog neba zvezdu po zvezdu.

Potapam ih u dubine tog  jezera mudrih reči,

što strahove nepoznate u sebi krije,           

i talasima uporno spira zrna razlike sa svojih obala,

zrna strasti, zrna nežnosti, zrna drugačija.

Potapam ih da ne budu ispirane ako padnu na žal neki,

da se ne muče dok se gase.

Potapam ih jer znam da ću ih tu i naći,

kad god nam se pogledi sretnu.

Zablistaće one iz zelenih dubina,

makar na trenutak samo,

i prepoznati svoj sjaj u očima mojim.

Ostaće u tom zelenom jezeru kao zrna razlike,

zrna drugačija i od zrna drugačijih,

jer su u njima trenuci večnosti

što traju kroz sve živote.

bio...nekad...

Ipak, nosio je lagani vetar tog dana niz Dunav mirise proleća,

zvuke valcera iz Beča, čardaša iz Pešte,

topot konja sa severa Bačke,

opijao kao dobro sremačko vino,

a Dunav, stvarno, bio lep i plav, tu u Novom Sadu.

Seo sam na klupu kraj nje,

sa knjigom u rukama, za učenje i paradu.

Kao magnetna polja, suprotnih polova,

što se pronađu i pre nego se spoje,

tako smo se mi prepoznali,

okruženi energijom mladosti.

Kroz žamor razgovora prepunog Keja,

razmenjivali smo stidljivo osmehe

i nekim digresijama skrivali želju.

Forzicija je žutila svoje listove, prepune sunca,

po travi se prosuli cvetovi maslačka i krajcarice,

a srce mi je šetalo od ušiju do peta i nazad,

dok je u meni zvonilo kao tiltovi flipera.

Kej je bio prekratak, činilo mi se

kad smo prvi put njime zajedno prošli,

Potražio sam njenu ruku...

Pitala me je zašto da se za ruke držimo,

dok mi je zbunjena svoju pružala.

Posle je tražila moju kud god da krenemo.

Volela je da šeta, šetali smo mnogo...

Dunav je tada stvarno bio lep i plav,tu, u Novom Sadu.

Zagrljeni, gledali smo reku, obučeni u sunce,

i puštali da nas Dunav nosi tamo gde prestaju granice,

gde nebo i more postaju jedno, gde snovi postaju java.

Tamo ćemo živeti, jednom, složili smo se,

i saživeli se u toj slatkoj laži mašte.

Kej je bio prekratak, činilo mi se, i tog zadnjeg dana avgusta,

kad smo njime zadnji put prošli.

Gužva i žamor ljudi na autobuskoj stanici.

Mahala mi je iz prepunog autobusa.

Ruka mi je odmahivala sama.

Njene su oči znale, a ja sam iz njih pročitao,

da se neće vratiti.

Dunav je izgubio plavu boju i postao siv, i moćan, tu u Novom Sadu.

Ostali su zvuci iz daleka, što ih srcem i sad mogu čuti.

Oko mene staze života,

utabane staze slonova,

po kojima slediš predvodnika

glave spuštene,

ne razmišljaš, ne osećaš,

vidiš zemlju samo

i pregršt trave zgažene.

I, po neka,

velom tajne sakrivena,

svaka u boji drugoj. (Dalje)

U san ću ti doći, prekriću te rečima svu,

nizati šapatom one što voliš najviše,

s njima na usnama, milovaću te  nagu,

dodirima čitati šta ti na telu piše.

Otkriću tajnu gde skrivaš strasti,

uzeću slovo „O“ da ga kotrljam nežno po tebi,

dok mu ne dodaš „H“ uzdahom slasti

i poželiš zagrljajem da me imaš u sebi. (Dalje)

Melodije dalekih letnjih večeri,
sa jadranskih plaža,
kad su dodirnuti obrazi plamteli,
a osećanja ključala u osunčanim telima,
topeći vijuge mozga,
talasale su vazduh oko nas. (Dalje)

Zagledan u tvoj potiljak, isključujem sva čula.

Obavija me tišina svemira, nestaju granice prostora.

Opijen snažnim udisajima, uranjam u mir morskih dubina,

oslobođen misli vezanih za vreme. (Dalje)

Stara klupa u zaboravljenom parku.

Ona i on, bez reči,

zagledani u zapis na kori drveta,

srcem zaokruženim.

Imena njihova davno urezana. 

Po rukama im godine posule pege smeđe,

a još im je sjaj u očima

i aura ih sreće okružuje,

kad ruka njegova njenu nađe.

  (Dalje)

U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,

kroz vetrom razvejane oblake,

prelama sunce sjaj svog jutarnjeg osmeha

u raskriljenu šarenu lepezu.  

Budi me crvenom, laganim titrajima,

ritmom tvojih udisaja,

dok se još usnula privijaš uz mene,

topla i u snu, sa sobom pomirena.    

Ležim, ne dišem, da te ne probudim,

kradem od bezdušnog vremena (Dalje)

Parkinsonova bolest - prikaz
Parkinsonova bolest je dugotrajan i progresivan poremećaj mozga koji najčešće pogađa osobe preko 60 godina.¹ Osobe sa Parkinsonovom bolešću imaju teškoće da kontrolišu pokrete tela, a simptomi se pogoršavaju kako bolest napreduje. Na kraju, Parkinsonova bolest narušava pacijentovu sposobnost da funkcioniše u svakodnevnim situacijama.
Simptomi Parkinsonove bolesti jesu posledica gubitka nervnih ćelija u mozgu, koje utiču na kontrolu pokreta i druge sfere, kao što su raspoloženje, spavanje i mišljenje. Tačan uzrok gubitka nervnih ćelija nije poznat, ali se veruje da uključuje kombinaciju genetskih, sredinskih faktora i faktora starenja.²
 (Dalje)

Skinuo bih kožu,

da mogu,

kao odelo iznošeno,

pre nego što šavovi popucaju,

pa na njivi nekoj

strašilo obukao.

 (Dalje)

Udahnuh te, u večnosti,

tu, sada, gde su nam se misli srele,

između prošlosti i budućnosti,

refleksom tek rođenog deteta.

Razlivena otkucajima života,

do najsitnijih čestica moga tela,

pronalaziš zapis davne sebe u njima,

i mesto kraj njega da, kao reč pored reči,

ostaviš novi dok se izdahom ne zatvori krug.

Jedan, pa još jedan, do u beskraj.

 (Dalje)

U grlu mi zastanu reči, ne mogu ih izreći,

zabodu se kao kost, tako i zaboli.

Boli praznina koju bi stvorile,

a ja hoću da još traje ono što volim u tebi.

Svaka se tvoja pojava može voleti.

Neko sa strane voleće ih sve.

Ja ne mogu.

Ne onu kojom prekrivaš sve što stvarno želiš, (Dalje)