gde me sve to ima

Kad stanem na kamen ludi,

kad mi se noćima ne spava,

kad me neki pogled začudi,

kad se zapitam šta mi si to dešava,

kad mi se putuje, a nemam para...

nekada sam misli u reči točio

i njima praznu ispisivao svesku.

 

Sada, klikom otvaram kibic fenster,

koji gleda kroz mrežu svetsku,

paučinu lepljivu, oko planete razapetu,

što blistavim kapima rose mami

radoznalost večito žednu.

I sve je postalo java, sve je tu u trenu.

 

Sad se po „zidovima“ piše,

sa njih se čita,

po njima se kače slike uspomena,

tu se komentariše

i divi se palcem podignutim,

kao nekad u Areni rimskoj.

 (Dalje)

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena.

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što misli mogu.

Da me zarobe.

Da živim, a da ne znam dan kad prođe.

Ni godina.

 

Zbog njih nalazim izgovora hiljadu,

da mora baš tako,

baš kako misli kažu,

i dok glavom o zid ne udarim,

sebi ne dolazim.

 

Ne trebaju rešetke, ni vrata gvozdena,

zarobljen sam umom, skupljenim,

kao usne pokvašene vinom oporim,

tamo sam gde ne pripadam.

Dok sve u meni bukti, traži istinu,

traži da se borim, da priznam,

da nisam ja to što sada sam,

mislima uljuljkan, žrtvujem slobodu,

na obali sam, 

al’ mi se ne ulazi u vodu.

 

Ne može me ništa i niko me ne može,

tako kao što sebe mogu,

da zatvorim.

Dok glavom o taj zid ne udarim,

od propuštenog, čvrsto sazidanog,

i umesto zvezda ugledam grafite

istine večite:

žive se trenuci što „sada“ čine

sve drugo je od života skrivanje.

 (Dalje)

Još jedna se stišava bura.

 

Dolazila je podizana vetrom,

sa ehom pesme sirena morskih

obavijala me neprimetno,

uvlačila se u poru svaku.

Moćnim talasima je danima orgijala,

od najlepših snova pravila moru,

a onda, do bola iskrena, stvarala nove.

Plimom donosila strast sa pučine daleke,

osekom pustoš pravila,

odvlačila barke osećanja

i potapala ih u sebe kao zalogaje,

pa, osnažena, ponovo hvatala vetar.

  (Dalje)

 

Decembarsko jutro najavljuje dane zime.

Zubato, lažno, sunce.

Sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice.

Maska bezizražajna.

Između obrva bora duboka.

Par sitnih gde osmeh zalazi u obraze.

Osmeha nema, samo usne stisnute

U očima dve tačke blistave,

dve senke sijalice.

Sjaj bez topline.

Još jedan kalendar čeka reciklaža...

mislim,

dok ubeđujem ruku da je lice moje

i da može da ga brija.

A, iz dubine zvoni na uzbunu,

ponestaje energije iz potrošenih baterija.

 

Potrošene na misli nepotrebne,

preslišavam se...

na potisnuta osećanja,

na reči neizgovorene,

na neispunjena obećanja,

na borbu uzaludnu,

na životne promašaje,

na nadu neosnovanu,

na večito traganje,

na nezadovoljstvo i osećaj krivice,

na žene pogrešne,

na...

sjaj bez topline.

 

U ogledalu, lice, glatko izbrijano,

sada pokazuje emocije.

Krajevi usana mreškaju sitne bore,

prva današnja pobeda dopunila je baterije,

odagnala misli depresivne.

 

Osmehnuh se i izađoh u decembarsko jutro

i sjaj zubatog sunca počeo je da greje.

 

Rodiću se ponovo.

Moram.

Malo me biti neće,

toliko tek da moje bube pronađu neku glavu drugu,

pa da slobodan pustim misli gde im je volja.

 

Rodiću se u leto,

večeri jedne,

kad sunce bude veliko i crveno,

kad počne da raste sve u proleće začeto,

da i ja sa plodovima do jeseni sazrim,

pa, kao soba, od dunja sa ormara,

da mi zima zamiriše iz srca punog života.

  (Dalje)

Smoren slikama i monotonim zvukom,

u bestežinskim dubinama dremeža,

obuzima me osećaj onaj, da mogu sve,

kao kad za nešto veliki razlog imam,

pretvorim se u nekog junaka,

i sav sam tajna neka.

 

Zaboravim na vreme,

u osmeh se obučem

i za ljubav svoje Dulsineje,

sa iskrama sreće u očima,

uskočim u oklop Don Kihota

pa na leđima Rosinante,

krenem u boj protiv vetrenjača,

ovdašnjeg mraka.

 

U čudu se mimoilazim sa ljudima u istom oklopu Don Kihota,

što izranjaju iz mraka sa slomljenim kopljima,

zarđalih oklopa,

zaprljanih marama svojih Dulsineja

Tumaraju bezvoljni i zbunjeni,

a jedan za drugog kao da ne postoje.

 

Izgubih osmeh, ostadoh go,

zgasle mi iskre u očima.

 

Ponovo zvuk, ponovo slike,

prognoza vremena na kraju dnevnika.

Ništa se promenilo nije, napolju je mrak što traje.

 

Možda bih trebao da promenim junaka,

kad ovom već ne ide,

da sanjam, na primer Kraljevića Marka,

pa da se u kafani skupimo i pošteno napijemo,

jer pijane baš nas briga koje je doba dana,

da li sunce sija ili je tama.

 

Ili, da ipak ostanem budan još malo,

i nekako udarim u to zvono iznad Srbije,

da se probude svi kojima je do svetlosti stalo.

 

 (Dalje)

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Baš kad se cvetovi jorgovana raspucaju

i slatki bagrenac zamiriše,

neki me nestašci s večeri poteraju,

i ništa me u kući ne zadrži više.

 

To u meni uzavru uspomene

mirisima proleća zapisane,

na ljubavi željene neostvarene,

na bezbrižno provedene dane.

 

Prođem tada poznatim stazama,

premerim koracima drage mi ulice,

proverim sjaj zvezdama,

i pustim da kroz mene teku emocije. 

 

Znam da će me sada dočekati

pogleda stroga što se vraćam prošlosti,

ipak, ja ću još jednu letnju kišu sačekati,

pa se mokar, bos i srećan vratiti stvarnosti.

 (Dalje)

Sjaj prvog sunčevog zraka iscrtava ti lice,

podiže ti krajeve usana, otvara te,

kao što cvetu otvara latice.

Već spremne, plavičaste trube ladolaža

osluškuju tišinu biserne zore.

Ćutimo.

 

Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,

a ja u mislima listam slojeve nezaborava.

Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,

neprospavane noći i najlepše snove.

Reči što duboko prodiru,

i kad udere da zaboli, i kad nežno dodirnu.

Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,

znam da ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.

I ćutimo.

 

Sasvim obasjanu dodajem te u nezaborav.

Prekrivam lepotom nestvarnom

istinu prožetu, utkanu:

da ptica si ranjenih krila

što odlazi kad rane zarastu,

a ja ću po mojima pamtiti (Dalje)

Kad mi dobro ide,
i kad se Suncu radujem
od kad se probudi,
pa dok, rumeno,
snove ne ponudi,
i kad me sreća preplavi,
proći će znam,
al’ u meni ostaće.
 
Kad me život iskušava,
i kad jedva iznad horizonta virim,
kad se navuku oblaci crni,
i kad me tuga savlada,
proći će znam,
al’ u meni ostaće.
 
Kad mi u snove dođeš,
toliko stvarna
da te dodirnuti mogu,
kad dah tvoj na licu osetim,
i kad tvoj šapat čujem u snu,
proći će znam,
al’ u meni ostaće.
 
Kad si pored mene,
i kad mi ruku pružiš,
kad se ogledam u oku tvom,
i kad me milinom svog ispuniš,
dodirom samo,
strepim, proći će
iako u meni ostaće.

Igraju se sa nama, vode nas u zagrljaj,
ti zraci sunca što ne peku , a greju.
Pokazuju svoju moć, pretvaraju nas u osećaj,
postajemo jedno, kao da žele, kao da znaju.
 
Trajalo je za koliko oka treptaj, ili mi se čini,
vreme je stalo, samo otkucaji sca i mir.
Prepuni topline sa izvora života, zagrljeni,
ostajemo nemi, a tela nam pamte svaki dodir.

Duša zatrovana mirisom “Kalesh”-a,
kreće se unazad spiralom života,
beskrajnim putem nedodira
do mračnih dubina bezizlaza.
 
Žar neostvarenja topi me polako,
vezanog žudnjom za litice tuđeg greha,
nad rekom ljubomore i tihog ludila.
Razlivam se po dnu.
  (Dalje)

Zujanje pčela, i cvrkut ptica, daleki lavež,

sve je tišina posle noćne svirke šlepera

po poklopcima šahtova kanalizacije.

Soba mi je postala pretesna,

i sad udišem svežinu jutarnjeg vazduha

što se podiže sa orošene livade,

na granici prirode i civilizacije,

pred širinom banatske ravnice.

 

Kao u kugli od stakla,

iz najtoplijih uspomena detinjstva,

iznad mene, ispod svoda plavog,

lebde velike grudve pamuka,

a senke im plove zelenim morem,

što se vetrom zatalasano suncu raduje,

prelaze preko plameno crvenih ogumaka,

nedovoljno tamne da umanje sjaj procvalih bulki.

 

Oči mi pune boja, i celim osećam bićem

tu ljubav bezbrojnih nijansi zelene,

i kraljevsko plavog neba,

dok razmenjuju dodire  daleko od mene,

gde i pogled već posustaje,

i znam da ću baš ovde pokloniti sebi ovaj dan. (Dalje)

Iskrio je magični dodir naših aura,

onog beskonačnog trena kad smo se osetili.

Na kratko je samo to more ljuljala bura,

jer smo silama savesti popustili.

 (Dalje)

Prolaze pored mene reklame i znaci
dok zagledam kroz musavo staklo autobusa.
Nepregledna slatina gubi se u izmaglici,
preseca je pruga na kojoj vozova nema.
 (Dalje)

                                                Razviću velika jedra mašte,

i krenuti od zvezde do zvezde,

da obiđem sve planete

gde mogu da cvetaju bašte.

Na nekoj smo opet svi,

samo neki drugi mi, ili,

možda oni pravi.

  (Dalje)