gde me sve to ima

Rodiću se ponovo.

Moram.

Malo me biti neće,

toliko tek da moje bube pronađu neku glavu drugu,

pa da slobodan pustim misli gde im je volja.

Rodiću se u leto,

večeri jedne,

kad sunce bude veliko i crveno,

kad počne da raste sve u proleće začeto,

da i ja sa plodovima do jeseni sazrim,

pa, kao soba, od dunja sa ormara,

da mi zima zamiriše iz srca punog života.

Rodiću se ponovo,

nasmejan i duha vedra,

ne, da živim ispočetka,

ne moram,

već da živim svakog trenutka

i onog što sa nekim delim,

i onog što za sebe čuvam.

Rodiću se ponovo,

da izgovorim sve što nisam.

Neću se u prošlost vraćati.

Pred drvo ću neko stati,

i sve reči na njega sručiti.

Meni će značiti,

njega neće povrediti.

Rodiću se da volim,

da nacrtam u pesku pleže morske srce veliko,

i voleću i što jesam i što sam hteo,

biće to mog života novog najbolji deo.

Trajaću u nečijoj duši, što se sa mojom zbližila,

na nečijim usnama, što su moje ljubile.

Gledaću sunce iz nečijeg oka,

i biti tu,

u mojim zapisanim rečima.