gde me sve to ima

Dokle pogled seže i još dalje u beskonačnost,

odlaze mi misli u nepovrat zauvek.

Pritiska me teret vremena, opominje me budućnost,

u stanici života još je jedan voz tek.

U njemu su pažnja i dobrota, radost i lepota,

tu je sve što želim, a ja prstom bodem rane žive,

treba mi, sitom, preko hleba pogača,

nikad miran, nikad svoj, orem tuđe njive.

  (Dalje)