gde me sve to ima

Zujanje pčela, i cvrkut ptica, daleki lavež,

sve je tišina posle noćne svirke šlepera

po poklopcima šahtova kanalizacije.

Soba mi je postala pretesna,

i sad udišem svežinu jutarnjeg vazduha

što se podiže sa orošene livade,

na granici prirode i civilizacije,

pred širinom banatske ravnice.

Kao u kugli od stakla,

iz najtoplijih uspomena detinjstva,

iznad mene, ispod svoda plavog,

lebde velike grudve pamuka,

a senke im plove zelenim morem,

što se vetrom zatalasano suncu raduje,

prelaze preko plameno crvenih ogumaka,

nedovoljno tamne da umanje sjaj procvalih bulki.

Oči mi pune boja, i celim osećam bićem

tu ljubav bezbrojnih nijansi zelene,

i kraljevsko plavog neba,

dok razmenjuju dodire  daleko od mene,

gde i pogled već posustaje,

i znam da ću baš ovde pokloniti sebi ovaj dan. (Dalje)