Iskre(no)
Gazim po lišću plamenom,
davno već opalom.
Šušti pod nogama,
šapuće priču svog kratkog života.
Dve smo priče trajali i tu stali.
Vaskrsnućima iz ranjenih duša gonjeni,
umorni od lutanja,
svako sa svojim teretom,
svojom utehom,
svojom merom razočarenja i lepoga.
Dve smo priče trajali i tu stali.
Bio sam tvoj iskren pokušaj,
neuspeli eksperiment,
spontano odabrani praktikum
za popravni ispit života,
a postao sam tvog periodnog sistema
neželjeni element,
jer sam znao u koliko se različitih
pojavljuješ izotopa.
Imala si moje rame,
kad te je vetar rasipao
kao grafitni prah.
Kristalisana u blistavi dijamant,
u svačijem oku tražila si mu odsjaj.
Prelamao sam se kroz tu prizmu
u emotivni spektar, i gubio dah.
Između si bila ona što me je volela
bez ostatka ,
i predavala mi se do u beskraj.
Dodao sam ti novu boju na sliku uspomena,
tu među bojama svakog sa kojim si nešto delila.
Boju ljubavi.
Kao putokaz na tvom putu promena,
da voliš ono što jeste,
i u sebi i u onom kog si odabrala.
Dve smo priče opalog lišća trajali,
a hteli smo,
i mogli smo, da budemo stablo.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi