gde me sve to ima

Zeleno sunce zalazi u zelenom jezeru oka tvoga.

Skidam sa zelenog neba zvezdu po zvezdu.

Potapam ih u dubine tog  jezera mudrih reči,

što strahove nepoznate u sebi krije,           

i talasima uporno spira zrna razlike sa svojih obala,

zrna strasti, zrna nežnosti, zrna drugačija.

Potapam ih da ne budu ispirane ako padnu na žal neki,

da se ne muče dok se gase.

Potapam ih jer znam da ću ih tu i naći,

kad god nam se pogledi sretnu.

Zablistaće one iz zelenih dubina,

makar na trenutak samo,

i prepoznati svoj sjaj u očima mojim.

Ostaće u tom zelenom jezeru kao zrna razlike,

zrna drugačija i od zrna drugačijih,

jer su u njima trenuci večnosti

što traju kroz sve živote.