gde me sve to ima

Zeleno sunce zalazi u zelenom jezeru oka tvoga.

Skidam sa zelenog neba zvezdu po zvezdu.

Potapam ih u dubine tog  jezera mudrih reči,

što strahove nepoznate u sebi krije,           

i talasima uporno spira zrna razlike sa svojih obala,

zrna strasti, zrna nežnosti, zrna drugačija.

Potapam ih da ne budu ispirane ako padnu na žal neki,

da se ne muče dok se gase.

Potapam ih jer znam da ću ih tu i naći,

kad god nam se pogledi sretnu.

Zablistaće one iz zelenih dubina,

makar na trenutak samo,

i prepoznati svoj sjaj u očima mojim.

Ostaće u tom zelenom jezeru kao zrna razlike,

zrna drugačija i od zrna drugačijih,

jer su u njima trenuci večnosti

što traju kroz sve živote.

bio...nekad...

Ipak, nosio je lagani vetar tog dana niz Dunav mirise proleća,

zvuke valcera iz Beča, čardaša iz Pešte,

topot konja sa severa Bačke,

opijao kao dobro sremačko vino,

a Dunav, stvarno, bio lep i plav, tu u Novom Sadu.

Seo sam na klupu kraj nje,

sa knjigom u rukama, za učenje i paradu.

Kao magnetna polja, suprotnih polova,

što se pronađu i pre nego se spoje,

tako smo se mi prepoznali,

okruženi energijom mladosti.

Kroz žamor razgovora prepunog Keja,

razmenjivali smo stidljivo osmehe

i nekim digresijama skrivali želju.

Forzicija je žutila svoje listove, prepune sunca,

po travi se prosuli cvetovi maslačka i krajcarice,

a srce mi je šetalo od ušiju do peta i nazad,

dok je u meni zvonilo kao tiltovi flipera.

Kej je bio prekratak, činilo mi se

kad smo prvi put njime zajedno prošli,

Potražio sam njenu ruku...

Pitala me je zašto da se za ruke držimo,

dok mi je zbunjena svoju pružala.

Posle je tražila moju kud god da krenemo.

Volela je da šeta, šetali smo mnogo...

Dunav je tada stvarno bio lep i plav,tu, u Novom Sadu.

Zagrljeni, gledali smo reku, obučeni u sunce,

i puštali da nas Dunav nosi tamo gde prestaju granice,

gde nebo i more postaju jedno, gde snovi postaju java.

Tamo ćemo živeti, jednom, složili smo se,

i saživeli se u toj slatkoj laži mašte.

Kej je bio prekratak, činilo mi se, i tog zadnjeg dana avgusta,

kad smo njime zadnji put prošli.

Gužva i žamor ljudi na autobuskoj stanici.

Mahala mi je iz prepunog autobusa.

Ruka mi je odmahivala sama.

Njene su oči znale, a ja sam iz njih pročitao,

da se neće vratiti.

Dunav je izgubio plavu boju i postao siv, i moćan, tu u Novom Sadu.

Ostali su zvuci iz daleka, što ih srcem i sad mogu čuti.