gde me sve to ima

Sjaj prvog sunčevog zraka iscrtava ti lice,

podiže ti krajeve usana, otvara te,

kao što cvetu otvara latice.

Već spremne, plavičaste trube ladolaža

osluškuju tišinu biserne zore.

Ćutimo.

Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,

a ja u mislima listam slojeve nezaborava.

Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,

neprospavane noći i najlepše snove.

Reči što duboko prodiru,

i kad udere da zaboli, i kad nežno dodirnu.

Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,

znam da ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.

I ćutimo.

Sasvim obasjanu dodajem te u nezaborav.

Prekrivam lepotom nestvarnom

istinu prožetu, utkanu:

da ptica si ranjenih krila

što odlazi kad rane zarastu,

a ja ću po mojima pamtiti (Dalje)